Путешественик, авантуриста, документалиста и истраживач малих заједница и култура, које су на позадини све веће глобализације и развоја високих технологија сачувале своју јединственост – то је Мартин Граховски, који је због породичних околности још као дете постао канадски држављанин и самим тим је већи део живота провео у Северној Америци. Међутим, при сваком свом доласку у Бугарску, он разуме шта је заправо домовина.

Домовина није само Севлијево, које је завичај његових родитеља. Домовина су и сви колоритни Бугари које сусреће на саборима и фестивалима. Данас је Мартин Граховски дипломирани правник међународног права, који је обишао скоро пола света.

Каже да филм и фотографију доживљава као свој позив и страст и не верује да ће једног дана пожелети да ради у адвокатској канцеларији. Зато је још за време студија одлучио да себи обезбеди друго, креативније занимање. Контактирао је међународне компаније и невладине организације и уз њихову помоћ је остварио своје прво путовање у далеке дестинације – Јапан и Непал.

„Тема мог дипломског рада била је трговина људима, а то је тема о којој се више уопште не прича у Јапану, иако је тај проблем постојао тамо 90-их година минулог века. Једна авио-компанија је отворила линију за Јапан. Цене су биле повољне и ја сам одлучио да одем у Токио где сам провео два месеца истражујући његово подземље. Направио сам интервјуе с новинарима који су били на тајном задатку. Разговарао сам и са бившим члановима јапанске мафије, с девојкама које су успеле да се ишчупају из канџи секс индустрије. И тако сам, сасвим непланирано, истражио једну озбиљну тему. И сам сам се заљубио у Јапан и користио сваку прилику да фотографишем.“

Шта заправо тражи током својих дугих и узбудљивих путовања? – Мартин је већ нашао одговор на ово питање. Његов циљ је да направи поређење између морала, вредности и норми у наизглед потпуно различитим заједницама, које истражује објективом.

„Велике су разлике од државе до државе, као и између престонице и села,“ каже он и наставља:

„Пример за то је Киргистан, који је спој Швајцарске, Норвешке и Монголије – прелепа земља која има толико лепих пејзажа. Током свог другог боравка у Киргистану посетио сам некадашње рударско село Енгилчек у коме живи око 20-30 породица. На овом месту имате осећај као да сте управо слетели на Марс. Том осећају доприносе напуштене куће у пустињи окруженој стенама. Како бисте стигли до следећег, насељенијег места, морате возити више од 10 сати и проћи кроз превој дуг 6 км. Све време се осећате као да сте одсечени од света. Идући тамо, видео сам да је ово место пуно деце. Одмах их се окупило четрдесетак, хтели су да нам покажу село. Ови људи не виде туристе често, но свеједно врло су отворени, а слога и заједништво међу њима су за сваку похвалу. Људи тамо верују да постоје невидљиве силе, које им помажу да остану јаки и међусобно повезани и да опстају у суровој природи.“

Убеђење људи да ће бити добро само ако припадају једној сложној и духовно привлачној заједници је нешто што Мартин Граховски види и у Бугарској. Након дугог путовања у егзотичне земље, Мартин схвата да постоје многе ствари из Бугарске које би волео да покаже свету. Тако се појавила серија рекламних спотова под називом „Три минута Бугарске“, посвећена фолклору, традицији, знаменитостима и пре свега обичним људима из Бугарске.

А очаравајући видео „Софији с љубављу“ о бугарској престоници као туристичкој дестинацији, донео је Мартину једну од најпрестижнијих награда за туризам у Европи. „Схватио сам да се нисам довољно посветио Бугарској, зато сам се са 23 године вратио овде и не намеравам да одем. Бугарска је већ моје полазиште за сваки нови корак и нова путовања у удаљеније крајеве света,“ признаје Мартин Граховски:

„Прави разлог да останем у Бугарској била је Национална школа фолклорних уметности у Широкој лаки. Организовали су концерт специјално за мене када су сазнали да ћу их посетити. На концерту су наступили сви ученици ове образовне установе. Овај сусрет с талентованом децом дефинитивно ме је убедио да останем у Бугарској. Од тада сам своје време посветио трагању за обичајима и занатима којима прети изумирање и културно-историјским наслеђем нашег народа уопште. Најупечатљивији пример за то је село Доња Секирна, где сам снимио документарац о сурвакарској групи из тог места. Пијуцкајући ракију, с мештанима смо разговарали о животу. Тамо сам упознао баку Станку, старију жену од 95 година, која никад није ишла у школу, али је зато живот много тога научио. Импресионирала ме је својим проницљивим размишљањем. Питао сам је у разговору зашто је важно да нешто тако старо попут обичаја Сурва настави да постоји? А у њеном одговору сам чуо најважнији разлог – зато што млади треба да виде у шта су веровали њихови преци и да то пренесу даље.“

Снагу традиције која повезује све Бугаре, где год живели, Мартин осећа свугде у Бугарској. „Ми имамо велику срећу јер на нашим просторима постоји осећај припадности заједничким коренима. А управо то недостаје многим европским народима,“ закључио је млади фотограф и светски путник.

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Facebook /Martin Grahovski, YouTube /Martin - Documentary Filmmaker, madepro.bg