Било је и таквих Бугара – њихов слободни дух није могао да подноси окове, али да би живели у слободи, морали су прво да ослободе свој народ. Некима од њих су потомци подигли споменике, а о некима су избрисани сви трагови. Неки су остали заборављени, а о некима се тек понекад проговори.
Испред олтара католичке цркве Светог Јосифа у Софији је садржај три свеске исписане лепим рукописом једног политичког затвореника коначно заживео свој живот. Књига „Апостол – трагедија у пет чинова“ Георгија Заркина, која је написана пре више од пола века у затвору у Старој Загори, стигла је до читалаца захваљујући оцу Паолу Кортезију – трагачу за истином и чувару сећања на жртве комунистичког режима.
„Ова књига, која је написана 1970. године, „напустила“ је затвор јер његова управа није у њој препознала потребне књижевне квалитете,“ каже син њеног аутора Лачезар Заркин. „Она је дуго чувана као реликвија како би једног дана могла да нађе своје духовно место. Ово се десило у години када обележавамо 150 година од смрти Васила Левског.“
Лачезар Заркин је помоћу католичке цркве успео да објави део стваралаштва свог оца које је настало иза решетака – роман „Част“, документарну серију „Вулкан“ која прича о диктаторском режиму Тодора Живкова, збирке песама „Преко црте“ и „Из храма самопроклетих“. У предговору књиге „Апостол“ која је написана у рими, у Шекспировом стилу, отац Кортези наводи: „Само један достојан Бугарин, који је доживео исту судбину као и Левски и носи у свом срцу исти сан о радикалној и позитивној промени не само свог, већ и живота свих људи, може да нам исприча о овој трагедији и ова достојна личност је Георги Заркин.“
„Мој отац је рођен 3. марта 1940. године у селу Бели Искар, у близини Софије,“ почиње своју причу Лачезар Заркин и наставља: „Његов отац је без суђења и пресуде убијен последњих дана септембра 1944, када је 68 људи из општине Самоков бачено са 138 м високе стене у амбис. Био је обележен као дете убијеног противника режима. Али њега је водио таленат – према причама мојих тетака и стрица, он је сваки слободни минут проводио читајући или пишући. По завршетку пољопривредне техничке школе уписао је кинематографију, након чега је убрзо нашао посао као фоторепортер у листу „Пољопривредна застава“. Тада се упознао са ген. Иваном Тодоровим који је у то време био задужен за хидроакумулације и бране у земљи и од њега је сазнао да се спрема државни удар.
Почетком 1966. године Заркин је формирао групу од четворо људи који су писали позиве на оружану борбу и свргавање режима Тодора Живкова. Уследила су хапшења, суђења, пребијања, на леђима су му ножем урезали петокраке. У затвору је постао непоколебљиви демократа и противник тоталитарног режима.“
Отац Паоло Кортези је на промоцији књиге „Апостол“ повукао паралелу између главног јунака књиге Васила Левског и њеног аутора Георгија Заркина – између човека који је живео у време османске власти и човека који је живео у време комунистичког ропства, људи који су се жртвовали за слободу.
„Они су прогањани, лишени су слободе и постали су жртве тог ропства,“ каже Паоло Кортези, свештеник храма Рођења блажене Девице Марије у Белену. „Георги Заркин је у затворској ћелији осећао исту жеђ за слободом коју је показивао и Левски, исто саосећање према народу, исте снове да се ропство укине и сви заједно да живе слободно и граде своју историју у слободи и међусобном уважавању. Заједно са напаћеним народом осећају жеђ за слободом и обављају свој део посла, не одустају.“
Тако је Георги Заркин, коме је одређена казна затвора у строгом режиму, провео 11 година и шест месеци у затвору где је редовно премлаћиван гуменим цревом, а на крају је угушен јастуком. За све ово време остао је веран свом грађанском дугу и стваралачком позиву. Петнаестог јула 1968. године, док чехословачки народ покушава да потисне совјетску војску, Заркин је упутио протестно писмо Тодору Живкову, у којем пише да „наша земља срља ка моралној и стратешкој пропасти,“ да „се води противнародна политика,“ да „је Бугарска постала експериментална база Русије“.
„Георги Заркин се дрзнуо не само да изговори истину, него је то урадио у писменом облику, те је 28 дана штрајковао глађу у знак протеста против уласка трупа Варшавског уговора у Чехословачку, које су угушиле Прашко пролеће,“ каже Лачезар Заркин.
Шестог августа 1977. године испред затвора у Пазарџику, где је Заркин премештен, зауставила се „волга“ у којој су била тројица службеника Службе државне безбедности. Дошло је време да се изврши смртна казна коју је наредио заменик министра унутрашњих послова ген. Григор Шопов након протестног писма Живкову. Дан касније, уочи првог конгреса писаца у Софији, због страха служби да ће неки од страних учесника – писаца и новинара, тражити да се сретну и разговарају с њим, Заркин је убијен.
Иако су прошле 33 године од пада комунистичког режима, бугарско друштво се и данас упознаје са личностима које нису погнуле главу пред мрачњачким режимом и њихово стваралаштво је било у супротности са правилима тог времена.
„Крајње је време да се државне институције у Бугарској позабаве издавањем и промовисањем ове врсте стваралаштва, као и променом система вредности,“ рекао је на крају нашег разговора Лачезар Заркин.
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: Дијана Цанкова
Чланак је објављен као део пројекта који је реализован уз финансијску подршку Министарства културе, у оквиру Националног програма обележавања 150 година од погибије Васила Левског.
Данас се навршава 165 година од рођења академика Александра Теодорова-Балана, првог теоретичара бугарског књижевног језика, фонетике и граматике. Балан, који је рођен 1859. године у селу Кубеј у Бесарабији, своје школовање је започео у Болградској..
Бугарска православна црква 26. о ктобра слави успомену на светог великомученика Димитрија Солунског, који се сматра једним од највећих светитеља у Православљу. У нашој традицији, његово име се везује за обнову Другог бугарског царства током XII..
Мало Трново данас обележава 111 година од ослобођења. У овом граду је 25. октобра 1913. године мешовита бугарско-турска комисија потписала документ којим је град са околним насељима припојен Бугарском Царству. Потписници са бугарске стране били су..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..