Било је и таквих Бугара – њихов слободни дух није могао да подноси окове, али да би живели у слободи, морали су прво да ослободе свој народ. Некима од њих су потомци подигли споменике, а о некима су избрисани сви трагови. Неки су остали заборављени, а о некима се тек понекад проговори.
Испред олтара католичке цркве Светог Јосифа у Софији је садржај три свеске исписане лепим рукописом једног политичког затвореника коначно заживео свој живот. Књига „Апостол – трагедија у пет чинова“ Георгија Заркина, која је написана пре више од пола века у затвору у Старој Загори, стигла је до читалаца захваљујући оцу Паолу Кортезију – трагачу за истином и чувару сећања на жртве комунистичког режима.
„Ова књига, која је написана 1970. године, „напустила“ је затвор јер његова управа није у њој препознала потребне књижевне квалитете,“ каже син њеног аутора Лачезар Заркин. „Она је дуго чувана као реликвија како би једног дана могла да нађе своје духовно место. Ово се десило у години када обележавамо 150 година од смрти Васила Левског.“
Лачезар Заркин је помоћу католичке цркве успео да објави део стваралаштва свог оца које је настало иза решетака – роман „Част“, документарну серију „Вулкан“ која прича о диктаторском режиму Тодора Живкова, збирке песама „Преко црте“ и „Из храма самопроклетих“. У предговору књиге „Апостол“ која је написана у рими, у Шекспировом стилу, отац Кортези наводи: „Само један достојан Бугарин, који је доживео исту судбину као и Левски и носи у свом срцу исти сан о радикалној и позитивној промени не само свог, већ и живота свих људи, може да нам исприча о овој трагедији и ова достојна личност је Георги Заркин.“
„Мој отац је рођен 3. марта 1940. године у селу Бели Искар, у близини Софије,“ почиње своју причу Лачезар Заркин и наставља: „Његов отац је без суђења и пресуде убијен последњих дана септембра 1944, када је 68 људи из општине Самоков бачено са 138 м високе стене у амбис. Био је обележен као дете убијеног противника режима. Али њега је водио таленат – према причама мојих тетака и стрица, он је сваки слободни минут проводио читајући или пишући. По завршетку пољопривредне техничке школе уписао је кинематографију, након чега је убрзо нашао посао као фоторепортер у листу „Пољопривредна застава“. Тада се упознао са ген. Иваном Тодоровим који је у то време био задужен за хидроакумулације и бране у земљи и од њега је сазнао да се спрема државни удар.
Почетком 1966. године Заркин је формирао групу од четворо људи који су писали позиве на оружану борбу и свргавање режима Тодора Живкова. Уследила су хапшења, суђења, пребијања, на леђима су му ножем урезали петокраке. У затвору је постао непоколебљиви демократа и противник тоталитарног режима.“
Отац Паоло Кортези је на промоцији књиге „Апостол“ повукао паралелу између главног јунака књиге Васила Левског и њеног аутора Георгија Заркина – између човека који је живео у време османске власти и човека који је живео у време комунистичког ропства, људи који су се жртвовали за слободу.
„Они су прогањани, лишени су слободе и постали су жртве тог ропства,“ каже Паоло Кортези, свештеник храма Рођења блажене Девице Марије у Белену. „Георги Заркин је у затворској ћелији осећао исту жеђ за слободом коју је показивао и Левски, исто саосећање према народу, исте снове да се ропство укине и сви заједно да живе слободно и граде своју историју у слободи и међусобном уважавању. Заједно са напаћеним народом осећају жеђ за слободом и обављају свој део посла, не одустају.“
Тако је Георги Заркин, коме је одређена казна затвора у строгом режиму, провео 11 година и шест месеци у затвору где је редовно премлаћиван гуменим цревом, а на крају је угушен јастуком. За све ово време остао је веран свом грађанском дугу и стваралачком позиву. Петнаестог јула 1968. године, док чехословачки народ покушава да потисне совјетску војску, Заркин је упутио протестно писмо Тодору Живкову, у којем пише да „наша земља срља ка моралној и стратешкој пропасти,“ да „се води противнародна политика,“ да „је Бугарска постала експериментална база Русије“.
„Георги Заркин се дрзнуо не само да изговори истину, него је то урадио у писменом облику, те је 28 дана штрајковао глађу у знак протеста против уласка трупа Варшавског уговора у Чехословачку, које су угушиле Прашко пролеће,“ каже Лачезар Заркин.
Шестог августа 1977. године испред затвора у Пазарџику, где је Заркин премештен, зауставила се „волга“ у којој су била тројица службеника Службе државне безбедности. Дошло је време да се изврши смртна казна коју је наредио заменик министра унутрашњих послова ген. Григор Шопов након протестног писма Живкову. Дан касније, уочи првог конгреса писаца у Софији, због страха служби да ће неки од страних учесника – писаца и новинара, тражити да се сретну и разговарају с њим, Заркин је убијен.
Иако су прошле 33 године од пада комунистичког режима, бугарско друштво се и данас упознаје са личностима које нису погнуле главу пред мрачњачким режимом и њихово стваралаштво је било у супротности са правилима тог времена.
„Крајње је време да се државне институције у Бугарској позабаве издавањем и промовисањем ове врсте стваралаштва, као и променом система вредности,“ рекао је на крају нашег разговора Лачезар Заркин.
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: Дијана Цанкова
Чланак је објављен као део пројекта који је реализован уз финансијску подршку Министарства културе, у оквиру Националног програма обележавања 150 година од погибије Васила Левског.
Бугарска православна црква и њени верници 1. октобра обележавају празник Покров Пресвете Богородице као помен на црквени догађај када се Богородица током богослужења јавила окупљеном народу. То се десило на данашњи дан 911. године, за време цара..
Пре 26 година, 30. септембра, на иницијативу Бугарске православне цркве (БПЦ), у Софији је сазван Свеправославни сабор како би се помогло у превазилажењу раскола међу нашим свештенством. Упркос наговорима васељенског патријарха Вартоломеја, бугарски..
Током ископавања у великом каналу античког града Хераклеја Синтика пронађена је глава која припада статуи откривеној пре неколико дана. Пребачена је у музеј у Петричу, где ће је преузети рестауратори. „Ово лето је било јединствено“, рекао је професор..
Бугарска православна црква 30. новембра слави светог апостола Андреја. Он је брат светог апостола Петра, а назван је Првозванизато што је пре свих..