Идеја о стварању музеја који би очувао историју Бугарске заокупљала је умове наших истакнутих препородитеља још пре ослобођења Бугарске од османске владавине (1878. године). Она је остварена 1892, када је у Софији основан Народни музеј. Године 1906. он је подељен на две самосталне установе – Археолошки музеј и Народни етнографски музеј, који је касније преименован у Национални етнографски музеј. Први његов директор био је отац бугарске етнографије – Димитар Маринов.
Дуги низ година високо образовани стручњаци су градили Музеј по узору на западноевропске музеје и успели да прикупе огромну колекцију, која се сматра једном од најбогатијих и најразноврснијих на Балкану. О предметима из музејских збирки и животу људи који су их истраживали, сакупљали и представљали прича изложба „130 година Народног музеја”.
„Изложба је посвећена оснивачима Музеја – каже главни асистент др Иглика Мишкова, на чију је иницијативу приређена изложба. – Посетиоци ће сазнати више о људима који су свој животни и професионални пут повезали са музејским радом. Наши претходници – оснивачи Музеја су прикупљали пре свега предмете везане за живот и културу православног бугарског становништва, али ми смо одлучили да у изложбу укључимо и остале заједнице које живе на територији наше земље, као и скромну колекцију страних артефаката“.
Изложба представља нов поглед „иза кулиса“ на музејски рад, јер су током година у Музеју радили истакнути истраживачи и јавни радници, представници бугарске интелигенције, писци, песници, композитори, сликари. Импресионирају њихови напори на истраживању и прикупљању експоната за музејске збирке после Другог светског рата. Дана 30. марта 1944. године Софија је доживела најтеже бомбардовање у својој историји. Пале гранате су уништиле и зграду Народног етнографског музеја. Музејски експонати, архив и библиотека су неповратно изгубљени. Срећом, известан део збирки је евакуисан и спасен.
Одговорност за обнову уништене културне баштине преузео је тадашњи директор Музеја – етнограф Христо Вакарелски. Набавили су жито и другу робу, а етнографи су их утоварили у камионе и кренули на пут по селима, да би прикупили нове предмете за будуће музејске збирке. Жито, тканине, чарапе и другу робу размењивали су за народне ношње, столњаке, простирке и ћилиме.
Велику улогу одиграли су просветни радници и сликари који су били упућени на рад у Националном етнографском музеју:
„После рата многи сликари су почели рад у Музеју. Након што су прошли специјалну обуку код Христа Вакарелског отишли су на терен да би документовали појаве у култури народа у различитим крајевима наше земље. Они су сваки музејски експонат насликали акварелом и тако је сваки артефакт добио свој „пасош“ у који су етнографи унели важне податке, а на крају је на „пасош“ стављен лични печат директора. Посетиоци изложбе имају прилику да се упознају са 130 личних прича, да прочитају занимљиве приче о свим тим људима које су написали њихови савременици, као и њихове сопствене приче“, наводи др Мишкова у интервјуу Радио Бугарској.
Године 1954. Национални етнографски музеј је смештен у бившем Кнежевском дворцу – једној од најстаријих зграда у Софији, која има веома занимљиву историју. Музеј се данас налази у источном крилу те зграде, где су биле спаваће собе, пријемне собе и приватне канцеларије царске породице. А музејско особље наставља да чува експонате и тражи најатрактивнији начин да их представи јавности.
Превела: Албена Џерманова
Фотографије: Десислава Семковска
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..