Марија Николова – Бугарка из Бесарабије која је своју породицу вратила коренима

Украјински Болградски регион сматра се својеврсном „престоницом“ бесарабских Бугара. У овом региону живи најкомпактније етничко бугарско становништво ван граница наше земље. Наши сународници су нашли уточиште у Бесарабији и тамо основали своја села, бежећи пре више од 200 година од отоманских освајача. Током векова, иако удаљени од својих корена, успели су да сачувају свој језик и културу, а ми Бугари из Бугарске смо тек деценијама уназад са интересовањем почели да за себе откривамо етнографско благо које су они очували. Наша саговорница Марија Николова рођена је у селу Виноградовка, у Болградском региону, али ју је судбина у једном тренутку вратила у њену прадомовину и данас живи у селу Зајчино Ореше, у околини Шумена (Општина Нови пазар). Христини Димитровој из регионалне радио-станице БНР у Шумену Марија је испричала да људи из њеног родног места између себе говоре на специфичном бугарском језику, са пуно архаичних и дијалекатских речи, иако на њему не пишу. А о настанку села испричала је следеће:

Село Виноградовка

„Село је основало осам породица. Пре више година у њему је живело 8 хиљада људи. Сада их је око 3-4 хиљаде. Међутим, то је једно од великих села у Арциском региону, где живи претежно бугарско становништво. Сви су очували свој дијалекат, своје обичаје“.

Неки Бугари у селу Виноградовка су потомци исељеника из Шопског краја, а други – из Околине Сливена.

„Знам да наши људи из краја где сам рођена веома воле Бугарску. Када чују бугарску музику, они је без даха занесено слушају. Моја мајка, Бог да јој душу прости, је веома лепо певала. Биле су то дивне песме – ја их и сада чујем, песме које се певају у шопском крају. Очували су све бугарско – кола, песме, обичаје …. Можда их управо то одржава. Они се осећају Бугарима, они су Бугари“, каже Марија.

Отворена, енергичан творац сопствене судбине и обдарена суптилним смислом за хумор, Марија је данас – тачно 30 година после свог доласка у Бугарску 6. септембра 1994, категорична: „Већ мислим на бугарском“.

Наша саговорница је на Академији прехрамбене индустрије у Одеси, у родној Украјини, стекла диплому инжењера. Прво је радила као лаборант, али је затим напредовала на хијерархијској лествици и била начелник два погона у фабрици у Арцизу – за кондиторске производе и за производњу конзерви. И одједном је, вођена љубављу, у својој 33. години одлучила да се пресели у Бугарску. Али услов је да њен нови муж прихвати дете из њеног првог брака, а како се касније испоставило – и „целу велику италијанску породицу“. Он их је прихватио раширених руку, каже кроз смех Марија.

„Из првог брака имам сина. Он је ту са мном. Преселила сам и своје две сестре. Ту су се удале. Године 1998. довела сам и мајку и оца. Тако да је мој наврдеда одвео породицу у Украјину, а ја сам је вратила у Бугарску“ – прича наша сународница.

Својеврсни мост између претходног живота и оног у селу Зајчино Ореше за Марију је постао њен други син, који је рођен на бугарском тлу.

„Село ми се много допада. У почетку нисам радила, јер сам родила сина. Није имао ко да га чува. Затим није било вртића. А када је мој син кренуо у први разред, ја сам кренула на посао. У ствари, до тада нисам писала на бугарском. Он је кренуо у први разред, кренула сам и ја – каже са осмехом Марија. – Запослила сам се у Општини где сам била задужена за привремено запошљавање. Наравно, било је и колегиница које су на мене гледале не као на Бугарку, већ као на Рускињу. Испоставило се да сам тамо, у Украјини, Бугарка, а овде – Рускиња, јер сам одатле дошла, иако сам ја Бугарка и тамо и вамо“.

Већ у првим данима у Општини Марија Николова је упознала Музејам Али, своју колегиницу, која јој је врло радо помагала да уђе у посао. Ово је означило почетак правог пријатељства које траје и данас. Након толико година Музејам и Марија су и даље раме уз раме, али већ као председница и потпредседница Удружења жена „Хајачи“ у Новом Пазару, чија је основа рада усмерена на интеграцију рањивих група и право на достојанствен живот сваког члана друштва – мисија, којој се њих две свесрдно посвећују.

Удружење „Хајачи“