Рођен 12. фебруара 1935. години у Софији, у породици избеглица из Кукуша (Егејска Македонија), Костадин Гугов остаје познат као један од најаутентичнијих извођача народних песама са македонског фолклорног подручја. Његов деда био је музичар гардијског оркестра. У њиховом дому се увек певало.

„Имао сам среће да одрастем уз песме моје мајке Јове Трпкове. Она је певала свуда, доносила је радост у кућу, а ја сам учио песму за песмом…“, говорио је Костадин Гугов.

Први учитељ био му је рођак Вангел Трајков, који га је саветовао да пева лако и без напрезања. Дао му је да научи још песама међу којима су биле „Кажи, кажи стара ле бабо“ и „Дремка ми се дрема“.

Хармоникаш Стефан Демирев је открио импресиван глас Костадина Гугова и осамнаестогодишњи младић је први пут ступио на сцену. У саставу групе некадашње Концертне дирекције обилазио је Бугарску и одржавао концерте код нас и у иностранству са најбољим певачима и инструменталистима тог времена као што су Борис Карлов, Мита Стојчева, Ђурђа Пинџурова, Атанаска Тодорова, Борис Машалов… Посебно место на његовом репертоару заузимају песме са историјском тематиком, као и шаљиве песме од којих је можда најпопуларнија „Зајко, кукурајко“.

Постепено су се на репертоару Костадина Гугова нашле песме из целе македонске етнографске области – Пиринске, Егејске и Вардарске Македоније – исконских бугарских територија, које се данас налазе у границама три државе. Певач, који је својим топлим гласом освојио срца публике, је снимио велики број песама – само у Тонском архиву БНР чува се преко 400 његових снимака.  

„За мене је народна песма радост и утеха! Она је сачувала младост моје душе. Једно без другог не можемо живети!“ – говорио је за живота певач.

Његов последњи наступ уживо био је на новогодишњем концерту у центру Софије 1. јануара 2004. године, а скоро месец дана касније, 31. јануара, сишао је са животне сцене. Међутим, Костадин Гугов ће остати упамћен по свом таленту који му је дат од Бога, као и по свом невероватном смислу за хумор, феноменалном памћењу, јединственом репертоару и непоновљивом сценском наступу.

Ако умрем ил' погинем

Ако умрем ил' погинем

немојте ме жалити,

напијте се рујног вина,

чаше разбијте.

Хеј, верни другови,

песму запевајте,

мене спомените.

Ако умрем ил' погинем,

попа не зовите,

на гроб мој дођите,

коло да заиграте.

Ако умрем ил' погинем,

остаће успомене

на моје лудовање

у младим годинама.

Уредила: Диљана Трачева

Превела: Албена Џерманова