Атентат у софијском храму Свете Недеље, извршен 16. априла 1925. године, сматра се најсмртоноснијим терористичким нападом у историји Бугарске. По својој бруталности и симболици – на Велики четвртак, усред Страсне седмице – овај злочин остаје без преседана.

Напад извршен уочи највећег хришћанског празника за собом је оставио хорор: 134 људи убијено на лицу места, док је број жртава у наредним данима премашио 200, јер су многи од преко 500 повређених подлегли повредама. Дан атентата одабран је срачунато – само два дана раније убијен је народни посланик, генерал Константин Георгијев. Његова сахрана довела је у цркву највиши војни и политички врх Бугарске. Очекивало се чак и присуство самог цара Бориса III, али га је неочекивано одвратила сахрана његових пратилаца страдалих у претходном покушају атентата на монарха на Арабаконашком превоју.

Циљ атентатора био је јасан: физичка ликвидација што већег броја утицајних политичких личности.

Које историјске претпоставке су довеле до овог крвавог чина?

„Бугарска комунистичка партија била је свесна да у Бугарској не постоје услови за непосредно револуционарно деловање и одупирала се притиску Коминтерне да започне оружану борбу“, подсећа историчар и професор на Софијском универзитету, Веселин Јанчев. Он додаје да је, као последица тога, подигнут тзв. Септембарски устанак (1923. г.), које је показао да партија у том тренутку није имала капацитет за свргавање власти. Недостајали су људски, организациони и војни ресурси, па није било изненађење што су потражени други путеви за даљи политички развој. У овом тренутку, међутим, на сцену ступају Васил Коларов и Георги Димитров, који су били на челу устанка и доносе одлуку да наставе путем оружане борбе и насилног преузимања власти кроз нови устанак. 

Као два могућа пута за остварење овог циља, разматрали су формирање нелегалне војне организације или деловање кроз партизански покрет који би дестабилизовао власт. Тиме комунистичка партија престаје да буде легална политичка снага и претвара се у нелегалну субверзивну  организацију, како истиче историчар проф. Веслин Јанчев.

Након гушења Септембарског устанка, Комунистичка партија је забрањена. Платили су високу цену за своје активности – власт је појачала репресије и прогоне њених чланова. Комунисти су, с друге стране, почели да планирају нападе на представнике власти и полиције. Кулминирало је то трагедијом 16. априла 1925. године, када су атентатори у 15.23 ч. активирали бомбу у цркви Свете Недеље. Експлозија је срушила куполу храма, под којом је много невиних људи изгубило живот. Међу жртвама је 12 генерала, 15 пуковника и других официра који су преживели три-четири рата херојски се боре'и за своју отаџбину. Трагедија је огромна, настао је хаос.

Према речима проф. Христa Јанчева, настојања да се легитимна државна власт и органи реда прогласе одговорнима за дешавања у храму нису новост:

„Овај наратив се аутоматски појавио током самих догађаја, па чак и пре него што су се одиграли, уз образложење да држава спроводи терор на који се мора одговорити. Међутим, чињеница је да политика коју је водило руководство Комунистичке партије у правцу подизања новог оружаног устанка није наишла на једногласну подршку ни унутар самих партијских редова“, истакао је професор.

Он додаје да су поједини чланови партије били свесни да би такав потез значио апсолутни крај организације: „Након атентата уследио је масован одлив чланова и талас негодовања због акта који није само антихришћански, већ и нечовечан.“

Иако је од једног од најмрачнијих датума у бугарској историји прошао читав век, бројне недоумице и даље обавијају догађаје тог трагичног дана. Међу њима је и једно од кључних питања: шта су заправо били стварни мотиви и намере извршилаца?

„Нажалост, сведочанства којима данас располажемо настала су тек након самог догађаја. Потичу од преживелих учесника, који су, разумљиво, били заинтересовани да у јавности остану без мрље. Главни организатори су страдали одмах након атентата, тако да њихове праве намере вероватно никада нећемо сазнати“, објашњава историчар.

Он указује на још један важан аспект: „Помисао да људи који су војници, активни и у политичком животу, заиста верују да је могуће срушити власт физичком ликвидацијом тренутног државног врха, у основи је апсурдна. Једна политичка власт није ограничена на десетак министара.“

„Замисао да би такав чин изазвао свеопшту панику, која би паралисала целу државу, више је него наивна“, закључује он.

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографије: БТА-архива, Историјски музеј Самоков, Државни архив, lostbulgaria.com, wikipedia.org