Данас се навршава 105 година од рођења академика Валерија Петрова – песника, приповедача, сценаристе, драмског писца и врсног преводиоца.

Рођен 22. априла 1920. године у Софији, као Валери Нисим Меворах, Петров је по образовању био лекар – дипломирао је медицину на Софијском универзитету. Кратко је радио у струци, а током јесени и зиме 1944. године био је део редакције Радио Софије. Након рата постаје један од оснивача и заменик главног уредника чувених сатиричних новина „Стршљен“. У својој вишедеценијској каријери оставио је траг и у лирској и сатиричној поезији, као и у књижевности за децу.

Његова поезија осваја благошћу, деликатношћу, искреношћу, мудрошћу и иронијом – али изнад свега маестралном употребом језика.

„Писање је праћено тешкоћама, захтева велики напор. С том разликом што је то рад који усрећује“, рекао је својевремено Петров у интервјуу за Радио Бугарску.

Као преводилац, Валери Петров био је истински виртуоз. Његови преводи Шекспирових дела – целокупног опуса, драмских дела и сонета – и данас важе за непревазиђене. Исто важи и за превод Гетеовог „Фауста“, као и дела аутора попут Радјарда Киплинга, Жака Превера, Бориса Пастернака, Ђанија Родарија и многих других.

Бројне песме компоноване су по његовим стиховима. Једна од најпознатијих је „Песма о летећим људима“, настала крајем 70-их година ХХ века, у интерпретацији глумца Асена Кисимова, уз музику и аранжман Георгија Генкова.

За свој изузетан допринос бугарској култури, Валери Петров је награђен највишим признањима: државном наградом „Свети Пајсије Хиландарски“, великом наградом за књижевност Софијског универзитета, као и наградом „Сирак Скитник“ коју додељује Бугарски национални радио. И данас одзвањају његове речи, изговорене 2005. године током церемоније уручивања награде на Софијском универзитету:

„Свет у којем данас живимо дубоко је неправедан, суров. Али, уметност је одувек била не само огледало стварности, него и борба за нешто друго – боље од тога. Сматрам да је дужност сваког уметника да се у ту борбу укључи својим малим, личним снагама. Што се мене тиче, мој језик је увек био једноставан, јасан, лако разумљив, у потрази за контактом – људски, да тако кажем. Људско је било и оно што сам желео да поделим са читаоцем.“

• Валери Петров – ритер људскости

Уредила: Диљана Трачева

Фотографије: БГНЕС, Иво Хаџимишев