Архитектонски бисер који не бледи: Зграда БНР и после 55 година служи као инспирација

објављено 9.5.25. 13.10

Фотографија: Иван Гергов

Ове године, једно од најпрепознатљивијих архитектонских здања у Софији – зграда Бугарског националног радија у Улици Драгана Цанкова бр. 4 – обележава значајан јубилеј: 55 година од полагања првог камена темељца. Радови на овом јединственом објекту започели су 17. августа 1970. године, под вођством чувеног архитекте Георгија Стоилова, који је у то време обављао дужност градоначелника Софије. Поред Стоилова, кључну улогу у реализацији пројекта имао је и његов млади колега, архитекта Димитар Андрејчин.

Основна замисао била је да се створи модерна, смела архитектура која ће представљати искорак у будућност – и управо то је и постигнуто. Резултат: прва зграда на овим просторима, а и шире, изграђена у облику обрнуте пирамиде, у којој је сваки наредни спрат већи и пространији од оног испод.

Иако је пројекат био изразито авангардан за своје време, одобрење Централног комитета Комунистичке партије Бугарске добијено је изненађујуће лако. „ЦК се помирио с тим и рекао – не тиче нас се, нити нам користи нити нам смета, нека архитекте раде шта хоће“, присетио се у једном интервјуу, неколико година пре своје смрти, архитекта Георги Стоилов.

Стоилов је творац низа култних објеката: спомен-комплекса на Бузлуджи, споменика на планинском превоју Беклемето, хотела „Рила“ – као и многих других, у Бугарској и у иностранству.

Да његово стваралаштво није заборављено, потврђује и интересовање бројних посетилаца из иностранства – међу њима и група професора и студената из Холандије, који су у Софију дошли управо како би уживо видели један од његових најзначајнијих пројеката.

„Спољашњи изглед зграде је изузетно упечатљив – у форми обрнуте пирамиде. То је био детаљ који нас је одмах заинтригирао. Поред тога, архитекта Георги Стоилов је веома цењено име. Познат нам је и његов архитектонски бисер – чувени „Летећи тањир“ на Бузлуджи, коју, нажалост, нисмо успели да посетимо. Нажалост, ми у Холандији немамо овакве објекте. Зато организујемо оваква путовања са студентима, како бисмо им увек показали нешто другачије, нешто што не припада холандском културном и дизајнерском наслеђу – управо да би могли да уче дизајн из других културних перспектива. Сматрам да је Бугарска изузетна земља, смештена на раскрсници толико различитих утицаја и култура кроз историју. Чак и данас, у контексту бројних политичких дешавања, паралелно се дешавају и важни процеси у архитектури – и то нам је посебно занимљиво.“

Управо то богатство стилова, слојевитост утицаја и разноликост у архитектонском изразу, представљају посебну инспирацију не само за професора већ и за саме студенте.

„Највише нас фасцинира судар Истока и Запада. Овде можемо да видимо и османску архитектуру, и модернију градњу. Из социјалистичког и комунистичког периода сачувано је много тога – тога на Западу просто нема. Посебно су нам занимљиви брутализам и модернизам“, каже Јорик, студент архитектуре.

Када је реч о једној од најупечатљивијих грађевина бугарске престонице – згради Бугарског националног радија – Јорик није био детаљно упознат са њеном историјом, али је поделио утиске са чисто архитектонског аспекта.

„Веома је занимљиво видети колико простора је наменски осмишљено за људе и какав је облик саме зграде – како би се добило више корисне површине, с обзиром на то да темељи нису толико обимни. Такође, лепо је уживати у акустици коју просторије пружају.“

Наша сународница Борјана Кондева ради као архитекта у холандском граду Арнему, а будући да сарађује са једним од професора у групи, преузела је улогу својеврсног водича, упућујући их на архитектонске феномене овог дела Европе – често непознате широј западној јавности.

„Оно што их сигурно највише занима јесте атмосфера – свет у коме смо ми живели, а који је њима потпуно стран. Рецимо, наслеђе комунизма. За њих је то нешто што вреди истражити, што треба проживети или бар концептуално разумети“, каже Борјана.

Класична или модернистичка, блистава или оронула, а понекад – на жалост – и банална, средина у којој живимо, радимо и крећемо се заслужује да је ценимо. А ако већ странци умеју да је препознају и вреднују...