Цвети је један од омиљених празника у бугарском народном календару који се слави недељу дана пре Ускрса и којим се обележава улазак Исуса Христа у Јерусалим. На овај дан славе сви који имају цветна имена. У Бугарској се празник Цвети назива још Врбница због обичаја да на тај дан верници са собом при одласку у цркву понесу врбово грање и цвеће. Верује се да гранчице врбе освештане молитвом у цркви и пошкропљене освећеном водом на празник Цвети обезбеђују здравље и заштиту куће. Ово грање се носи кући и чува за иконом.

Као симбол пролећа и природе која се поново буди и рађа, цвеће је незаобилазан и важан део свих пролећних празника. Стављамо га поред иконе, цвећем китимо своје куће. Веровало се да китице и венци које плету девојке од цвећа чувају од злих очију и урока. Цвећем се ките и удаваче, а венац на невестиној глави је симболичан израз њене жеље за плодношћу. Због лековитих својстава које имају неке врсте цвећа старије жене су их у прошлости носиле у недрима.

„Девојка је цвет садила, садила и певала“ чест је мотив у бугарским народним песмама. Понекад су то тужне песме у којима се пева о неузвраћеној љубави, а у другима се описује лепота живота и опева радост, срећа и пролеће.

Јасенак је биљка која је највише распрострањена по шумама и ливадама. У народу се веровало да ова биљка поред лековитих својстава има и магијску моћ. Тако су, рецимо, девојке од ње правиле китице јер су веровале да ће их чувати од змајева и вила.

Некада су девојке као знак своје љубави момцима даровале цвеће. Својеврсна изјава љубави је и када момак откине цвет из баште девојке у коју је заљубљен.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова