Галина Дурмушлијска је једно од значајнијих имена бугарске народне музике и традиционалне културе. Глас јој је често упоређиван са песмом славуја и магичним звуком „равне Добруџе,“ чију славу проноси изводећи песме из тог краја.
Галина Дурмушлијска је рођена у селу Ведрина крај Добрича. Музички таленат који су стручњаци убрзо приметили одвео ју је на домаћу и светску сцену. Почетком 90-их година прошлог века снимила је песме из Добруџанског краја с Народним оркестром БНР.
Током година је Галина Дурмушлијска за БНР снимила око 200 соло извођења и друга са триом „Добруџанка“ у чијем су саставу осим ње биле Миланка Јорданова и Нелка Петкова. Срећна околност био је и сусрет с познатом народном певачицом Верком Сидеровом која јој је дала своје неснимљене песме уз речи: Дајем ти ове песме јер верујем да их једино ти можеш добро отпевати.
Велика је заслуга народне певачице у промоцији бугарске народне песме током њеног 10-годишњег боравка у Холандији где не представља само своју уметност него формира саставе за вишегласно певање који су изводили народне песме и пре свега обраде славних бугарских композитора. Ево шта је још рекла певачица која ће ове године прославити свој 60. рођендан:
Добруџа је место бајковите лепоте које је познато као најплоднија земља у Бугарској, а људи у овом крају су веома вредни и радни. Стога су и многе песме везане за рад и свакодневни живот. Сећам се, кад сам била мала, људи су се окупљали, а уз рад су ишле и песме. Тако сам и ја пропевала, не размишљајући о томе да се тиме могу и професионално бавити. Прве песме сам научила од баке Дене која је родом из Лозенградског краја. Мој род је у Добруџу дошао из Котела, Лозенграда и Карнобата (источне Бугарске). У једном тренутку су се помешале песме из поменутих места са оним у Добруџи и тако су настале нове, занимљиве песме које сам научила од своје баке. Учила ме је да певам „благим гласом,“ да се не дерем већ да меким тоном приповедам о славним јунацима. Фолклор је мудрост једног народа. Док слушамо народну песму ми, у ствари, сазнајемо како су некада људи живели, веселили се… Касније, као члан Ансамбла „Добруџа,“ много тога сам научила од нашег диригента Петра Крумова. Захваљујем свима који су ме научили како да будем препознатљива, вољена и слушана.
Галинин глас открива само мали део њеног уметничког талента. Она поседује невероватан смисао за лепо и укус који се најбоље огледа у одабиру песама на њеном репертоару, а исто тако и у њиховим текстовима.
Мој репертоар сачињавају песме из јужне и северне Добруџе, дакле, песме које су изводили људи који су у Бугарску дошли након потписивања Крајовског споразума. Песме су ми другачије, оне су одраз мог погледа на свет. Тако, рецимо, немам песму у којој неко умире или проклиње. Свако је на овај свет дошао да би живео, певао, волео… 90-их година минулог века почела сам путовати у Украјину, упознала сам се с Бесарапским Бугарима и научила многе њихове песме. У Амстердаму, са холандским колегама, основала сам мешовити хор „Чубрица.“ За мене је то била својеврсна терапија током година које сам живела у тој земљи – радећи с њим, осећала сам се као да сам у Бугарској. У холандском трију „Пауни“ певају моје ученице. Оне су дивне амбасадорке бугарске културе у тој земљи. Тренутно живим у једној старинској кући у Котелу. Бавим се културним туризмом. Често путујем и на Кипар, срећем се с нашим сународницима. Жеља ми је да младима пренесем дух једног другог времена када је народна песма бугарском народу помагала да истраје у свим недаћама. Ускоро ће изаћи и моја књига успомена, рекла је Галина Дурмушлијска.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Осећај унутрашње угоде и топлине – то је оно што ће обузти све оне који посете Регионални етнографски музеј у Пловдиву како би разгледали изложене предмете од вуне . Изложба „Бугарски филц – порука из антике“ представља древни занат, за..
Подунавски град Тутракан окупља произвођаче кајсије из региона на традиционалном празнику „Тутракан – престоница кајсије“. Познаваоци овог укусног воћа у недељу ће се окупити 20. годину заредом. Како традиција налаже, биће представљене..
Према документима из османског доба, у близини данашњег села Биво љ ане у општини Момчилград, живело је више од 500 дервиша који су се школовали у текији Елмал баба. Овај верски центар у прошлости је важио за највећи дервишки центар у овом делу..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су..